MILIONER JE TREBAO DA DUVA SVOJU SVEĆICU POTPUNO SAM… SVE DOK ĆERKA ZAPOSLENE NIJE POSTAVILA PITANjE KOJE JE ZAUVEK PROMENILO NJEGOV DOM

1. DEO

Arturo Salgado je punio 40 godina, ali je vila u Las Lomasu izgledala kao napuštena kuća.

Kupio je malu tortu u jednoj pekari u Polanku, zabo 1 belu sveću u sredinu i stavio 3 tanjira iz navike, iako je znao da niko neće doći.

Njegova sestra Veronika je poslala suvu poruku: „Zauzeti smo”. Majka mu je bila u Keretaru. Partneri su poslali skupe poklone, ali niko nije pitao da li želi društvo.

Arturo je seo ispred torte, olabavio kravatu i pogledao plamen.

Otkako je Elena, njegova supruga, umrla pre 4 godine, ta ogromna kuhinja je poznavala samo zvuk frižidera i njegove korake.

Na 2. spratu, Mariana Reyes je završavala sa čišćenjem kupatila.

Radila je tamo već 5 meseci i svake noći prelazila pola grada Meksika od Ečatepeka. Tog puta je povela Sofi, svoju ćerku od 5 godina, jer je komšinica koja ju je čuvala bila bolesna.

Mariana je tražila dozvolu od glavne domaćice, ali Arturo nije ništa znao. Izgubiti taj posao značilo je zakasniti sa kirijom, gasom i vrtićkom školarinom.

— Ostani u sobi za poslugu, dušo moja. Ne pravi buku — zamolila ju je.

Ali Sofi je bila žedna.

Prošetala je hodnikom u svojim roze patikama, pratila svetlost iz kuhinje i zatekla Artura kako gleda u sveću kao da očekuje da mu odgovori.

— Gospodine, da li je vaš rođendan?

Arturo je podigao pogled, iznenađen.

Devojčica je pogledala prazne tanjire i namrštila se.

— A gde vam je porodica?

On je progutao knedlu.

— Pretpostavljam da su danas imali važnijih stvari.

Sofi je primakla stolicu, ali još nije sela.

— Moja mama kaže da niko ne sme da jede tortu sam. Možemo li da sednemo sa vama?

To pitanje ga je pogodilo jače nego bilo koje saučešće.

Arturo je klimnuo glavom.

Nekoliko minuta kasnije, Sofi je pevala „Las Manjanitas” nešto rastimareno, dok se Mariana pojavila na vratima bleda kao zid.

— Gospodine Arturo, izvinite. Stvarno, izvinite. Nisam znala da je izašla. Odlazimo odmah.

Arturo je isekao 3 parčeta.

— Sedi, Mariana. Tvoja ćerka je bila jedina osoba koja je zapamtila da se rođendan slavi u društvu.

Mariana je jedva dotakla stolicu kada su se u hodniku začule štikle.

Veronika je ušla bez najave, osmotrila Marianinu uniformu, čokoladu na Sofinim ustima i 3 tanjira na stolu.

Njen izraz lica se stvrdnuo.

— Arturo, otkad se posluga sada sedi na mestu porodice?

Sofi je prestala da se smeši.

Mariana je naglo ustala.

A Arturo, sa svećom koja je još uvek dimila ispred njega, stegao je pesnicu na stolu.

————————————————————————————————————————

DEO 1

Arturo Salgado je punio 40 godina, ali je vila u Las Lomasu ličila na napuštenu kuću.

Kupio je malu tortu u jednoj pekari u Polanku, zabio 1 belu sveću u centar i stavio 3 tanjira iz navike, iako je znao da niko neće doći.

Njegova sestra Veronika je poslala suvu poruku: “Zauzeti smo.” Majka mu je bila u Keretaru. Partneri su poslali preskupe poklone, ali niko nije pitao da li želi društvo.

Arturo je seo preko puta torte, olabavio kravatu i zagledao plamen.

Otkako je Elena, njegova žena, umrla pre 4 godine, ta ogromna kuhinja je poznavala samo zvuk frižidera i njegovih koraka.

Na 2. spratu, Mariana Rejes je završavala čišćenje kupatila.

Radila je tamo već 5 meseci i svake noći prelazila pola Ciudad de Meksika od Ekatepeka. Toga puta je povela Sofi, svoju ćerku od 5 godina, jer je komšinica koja ju je čuvala bila bolesna.

Mariana je tražila dozvolu od upravnice kuće, ali Arturo nije ništa znao. Izgubiti taj posao značilo je zakasniti sa kirijom, računom za gas i školarinom za vrtić.

— Ostani u sobi za poslugu, ljubavi moja. Ne pravi buku — zamolila ju je.

Ali Sofi je bila žedna.

Prošetala je hodnikom u svojim roze patikama, pratila svetlost iz kuhinje i zatekla Artura kako zuri u sveću kao da čeka da mu odgovori.

— Gospodine, da li vam je rođendan?

Arturo je podigao pogled, iznenađen.

Devojčica je pogledala prazne tanjire i namrštila se.

— A gde vam je porodica?

On je progutao knedlu.

— Pretpostavljam da su danas imali važnijih stvari.

Sofi je primakla stolicu, ali još nije sela.

— Moja mama kaže da niko ne sme da jede tortu sam. Možemo li da sednemo sa vama?

To pitanje ga je pogodilo jače nego bilo koje saučešće.

Arturo je klimnuo glavom.

Nekoliko minuta kasnije, Sofi je pevala “Las Manjanitas” van svakog tona, dok se Mariana pojavila na vratima bleda kao zid.

— Gospodine Arturo, izvinite. Stvarno, izvinite. Nisam znala da je izašla. Odlazimo odmah.

Arturo je isekao 3 parčeta.

— Sedi, Mariana. Tvoja ćerka je jedina osoba koja se setila da se rođendan slavi u društvu.

Mariana je jedva dotakla stolicu kada se iz hodnika začuo zvuk potpetica.

Veronika je ušla bez najave, pogledala Marianinu uniformu, čokoladu na Sofiinim ustima i 3 tanjira na stolu.

Njen izraz lica se stvrdnuo.

— Arturo, otkad se posluga sedi na mestu porodice?

Sofi je prestala da se smeši.

Mariana je naglo ustala.

I Arturo, sa svećom koja je još uvek dimila pred njim, stisnuo je pesnicu na stolu.

DEO 2

— Otkad je porodica odlučila da ne dođe — odgovorio je Arturo.

Veronika je trepnula, kao da ne prepoznaje sopstvenog brata.

— Ne pravi dramu. Došla sam zbog tvog potpisa, a zatičem ovo.

— “Ovo” ima ime. Ona je Mariana, a devojčica je Sofi.

Mariana je uhvatila ćerku za ruku.

— Stvarno, gospodine, već smo odlazile.

— Ne — rekao je Arturo. — Niko vas neće oterati zato što ste mi pevale na rođendan.

Veronika je pustila kratak osmeh.

— Onda ne kaži da te niko nije upozorio. Ljudi se približavaju muškarcima poput tebe s razlogom.

Arturo je otvorio vrata kuhinje.

— A ljudi koji te vole ne ostavljaju te samog ispred 3 prazna tanjira. Laku noć, Veronika.

Njegova sestra je izašla besna.

Mariana je htela ponovo da se izvini, ali Sofi je pokazala na tortu.

— Onda ipak možemo da je dovršimo?

Arturo je pustio smeh kakav nije prepoznao kao svoj.

Te noći, nakon što su majka i ćerka otišle, ostavio je mrvice na stolu. Nije dozvolio nikome da čisti do sledećeg jutra.

Ta mala nečistoća bila je dokaz da je njegova kuća, tokom 20 minuta, imala život.

Narednih dana počeo je da dolazi rano.

Otkrio je da Mariani treba skoro 2 sata da stigne, i još 2 da se vrati. Da je studirala računovodstvo 3 semestra pre nego što je napustila fakultet zbog trudnoće.

Takođe je otkrio da je Sofiin otac nestao kada je devojčica imala 9 meseci i nikada nije platio alimentaciju.

Mariana nije tražila usluge.

Kada je Arturo postavio sto i dečju stolicu u sobu za poslugu, ona mu se zahvalila. Kada je dodao kutiju od 48 bojica, pokušala je da mu je vrati.

— Previše je.

— To su bojice, Mariana, ne akcije kompanije.

— Za vas su bojice. Za mene je to navikavanje moje ćerke da prima stvari kojih možda sutra više neće biti.

Arturo je razumeo strah skriven iza te rečenice.

Nije insistirao.

Sofi, s druge strane, nije poznavala društvene distance. Nacrtala je njih troje pored torte i pružila Arturu list.

— Nacrtala sam ti osmeh jer bez osmeha izgledaš nekako čudno.

On je stavio crtež u novčanik, iza svojih crnih kartica.

Nedelje su postajale meseci.

Ponekad su razgovarali u kuhinji o ceni tortilja, Sofiinim zadacima ili transportnoj kompaniji koju je Arturo nasledio od oca.

Mariana je slušala bez ulagivanja. Ako je mislila da greši, govorila mu je to.

— Imaš 600 zaposlenih, a ne znaš koliko zarađuje osoba koja čisti tvoju kancelariju. To je baš ozbiljan problem.

Niko mu nije tako govorio.

I zato je Arturo počeo da je čeka.

Mariana je takođe počela da voli te razgovore, ali strah je rastao zajedno sa naklonošću.

Znala je šta bi ljudi rekli: da proračunava svaki osmeh, da je Sofi sredstvo, da žena iz Ekatepeka može da gleda ka Las Lomasu samo iz interesa.

Zato ga je ponovo oslovljavala sa “gospodine” i prestala da svraća u kuhinju.

Arturo je izdržao 4 noći.

U 5. je zatekao kako savija peškire.

— Jesam li nešto uradio?

— Nisi.

— Onda me pogledaj i reci mi zašto si podigao zid.

Doña Beatriz je zapljeskala. Čak je i Verónica, iz pozadine, pognula glavu pre nego što je prišla Mariani.

—Ne očekujem da mi danas oprostiš —rekla je—, ali ono što sam uradila bilo je pogrešno.

Mariana je nije zagrlila niti se pretvarala da se ništa nije dogodilo.

—Oproštaj se takođe pokazuje.

Verónica je klimnula glavom.

Meseci kasnije, svadba je okupila 36 ljudi u maloj crkvi u Coyoacánu.

Mariana je prišla oltaru držeći se za Sofi, niko je nije predavao. Doña Beatriz je plakala u prvom redu, a Verónica je stajala kada su one ušle, ovaj put bez raspravljanja o mestu koje su zauzimale.

Mariana se vratila na univerzitet i završila računovodstvo.

Nije prihvatila dekorativnu poziciju u firmi: počela je iz administrativnog sektora i zahtevala isti proces kao i svaki zaposleni.

Sofi je napustila sobu za poslugu i dobila sobu punu knjiga, iako je zadržala prvu kutiju bojica.

Arturo je okačio crtež torte u svojoj kancelariji, pored poslovnih priznanja.

Kada bi neko pitao zašto zgužvani list papira zauzima najbolje mesto, on bi odgovorio:

—Zato što je to bio dan kada me je jedna devojčica naučila da posedovati sve ne vredi ništa ako niko ne želi da sedi sa tobom.

Vila je ostala velika, ali nikada više nije bila prazna.

I svakog rođendana, pre duvanja svećica, Sofi je ponavljala isto pitanje:

—Možemo li da sednemo?

Arturo je uvek odgovarao isto:

—Ovaj sto je vaš.

Jer bogatstvo može ispuniti kuću predmetima, ali samo poštovanje, odanost i ljubav pretvaraju te zidove u dom.

Gornja priča je kompilacija i nije istinita priča.